Dnevnik jedne trudnice

Poslednja nedelja prvog trimesta. Znaci za nedelju dana ulaim u cetvrti mesec. Secam se tog perioda. To je bilo onda kad sam pozelela da izadjem iz kuce i prosetam. Prva asocijacija da mi pocinje biti malo bolje je cinjenica da sam gledala svoje noge u papucama i pozelela da namazem nokte. Hm. Sacekacu jos malo. Voljni momenat je jos uvek slab.
Pre dva dana sam bila na prvom ekspertnom ultrazvuku. (Secam se sad i euforije kad sam taj isti pregled imala sa prvim detetom.) Bila sam odusevljena doktorom, novim, koji mi je sve lepo objasnio, pricao, pokazivao, ruke, noge, glava. Za pol kaze malo je rano, njemu se cini, ali nije sto posto siguran, mada retko kad pogresi, da je decak. Nisam znala da li da se radujem ili da se radujem  opet. Kao ok, negde smo mozda prizeljkivali devojcicu, pricali o Njoj. Ali jos jedan decak. Divno, sa tim imam iskustva, i lepo je da mi sin ima batu... A onda. Sta cemo za seku? Ma usvojicemo je.  Borim se izmedju toga da rodim jos jedno, a sama pomisao na jos jednu trudnocu me ne cini narocito srecnom, ili da zaista usvojimo jednu seku, da izaberemo neku lepu... Hm... A posto je doca rekao da nije sto posto siguran, ipak ostaje bar onaj 1 posto nade da je mozda devojcica. Ma, samo nek bude zdravo i srecno... I nek se rodi do 20.novembra... I nek lici na starijeg batu...