Dnevnik jedne trudnice

Osecam se kao prava Georgina. Vec 6 nedelja u devetom mesecu. Sve sam smanjivala, nadala se, malo ce ranije, malo, bar malo... Kad ono nece. Svidja se bebcu kod mene u stomaku. A ja vec vise ne znam sta cu, pa na silu Boga izmisljam kojekakve poslove, samo da ne mislim, jer cu poludeti, ako budem sedela i cekala da se nesto desi...
I tako dok se bebac ne smisli, ja guram, sad mi vec malo i tesko, i sve mi je a nije mi nista... I zelim da izadje... 

Sto je bilo daleko doslo blizu. 35.nedelja. Evo ga novembar za koji dan. Onda na prepad shvatim da nisam oprala sve stvari za bebu, i bez obzira sto je sve spremno, tek sad treba ono finalno. A ja danima sedim i hipnotisano citam. Svet ne postoji, nista ne postoji. Danas konacno, kuci sam, ne idem nigde, pa pocinjem, jedna masina vesa, pa druga, pa generalka, pranje usisavanje prasina... Tucem se po prstima kad krenem prema knjizi, to cu kad zavrsim sve, pa da odmorim, a vec sam se umorila. Sve u svemu brojim sitno... 

Luda zena, zaboravila sifru, pa nisam mogla da se ulogujem. A nisam ni bila za pisanje. Jako brzo proleti onaj najlepsi deo, cetvrti, peti, sesti. Vec ulaskom u sedmi krece. Ovaj put bas odmah krenulo. Gorusica. Pa zatvor, pa sve sto prati trece tromesecje. Pa veliki stomak. spavanje sa 5 jastuka. Beba visoko, pa ne mogu ni da sedim, u rebrima mi, stiska dijafragmu, ne mogu da nadisem. Uff. I ovo sve pisem da ne zaboravim kako mi je bilo pa se opet zeznem da budem trudna. I dragom sam rekla, ako ikada samo spomenem trudnocu da me zvekne sa necim... Frka od porodjaja. Prvi put nisam znala sta me ceka, pa mi nije bilo strasno, a sad kad znam, jao kuku majko... Stra' me od bola, ma od svega... Beba je malo veca, tj krupnija za ovaj period, pa ce taman da izadje malko ranije i da se rodi do kada sam planirala, a ne do kad je doca rekao da je termin. I tako... Stvari skoro pa spremne, jos par sitnica, pakujem torbu i cekam... 

Setila sam se da sam zaboravila da pisem ovde... Eto, jos malo pa kraj sestog meseca. Valjda mi je ovo drugo tromesecje malo lakse palo pa sam stalno negde zujala i nesto se desavalo pa nisam svracala ovamo... Sad je sve sjajno. Ali i dalje jedva cekam da se porodim. Doca potvrdio da ce biti decak. I ja potvrdjujem, suta me kao da fudbal igra. Raste stomak, sve mi vise smeta, ne mogu da se sagnem, ne mogu da potrcim, ne mogu pola stvari sa svojim telom da uradim... ali eto. ciljam jos dva ipo meseca. Odlucila sam da se porodim u novembru, da bude skorpija, tako da... Cekam jos dva ipo meseca... I pisem valjda ovde kad se setim... :)

Ja sam tako odlucila. Smanjujem, stalno... lakse mi je. Usla u peti mesec. Pocinjem sa fotkanjem, kao u prvoj trudnoci. pa pratim rast stomaka. Cini mi se sad je manji nego pre... Ne znam, nisam pametna. Tripujem, a kao da je vazno... Cekam pregled, sad mi se nekako vreme svodi na to kad ce sledeci pregled, kad ce ultrazvuk. Ja cekam pol, lakse mi da se obracam bebi kad znam pol. A beba iz dana u dan sve vise i sve jace sutira. I super se osecam...

Tako mu dodje po proracunima. Totalno sam pogubljena. Zaboravna. Ali ono najbolje u celoj prici je cinjenica da sam neki dan shvatila da se sad uopste ne osecam kao da sam trudna. Svi simptomi nestali, i ja se osecam dobro. Normalno jedem, normalno hodam, imam volje, jos ni stomak nije narastao, tek se malo nazire. Malo sam za nijansicu umornija nego inace i umeju ledja da me bole, ali osim toga sve je bas dobro, i normalno. Pocela sam o odeci da razmisljam, standardno zensko, nemam sta da obucem... Dobro je... vracam se sebi. Jos samo da mi dodje 15 novembar... I da se poodim... i onda uzivancija sa bebom :D 

Otvaram oci, i doceka me fotka jedne prijateljice, ona je na letovanju. Fotka raja. Iz mesta sam se astralno projektovala tamo. Osetila i miris mora, i vetric kako njise suncobran, i ukus nealkoholnog koktela... Ma ugodjaj na nivou.
Vec zamisljam kako putujem. 
Destinacija Santorini. Moja davnasnja zelja. Cim deca malo stasaju, da idu sama na svoje letovanje, ja odoh. Sva grcka ostrva. 
Osmeh. Cak sam samoj sebi lepa u ogledalu. Hm. Jeeessss. Konacno. Prosao onaj najmucniji deo trudnoce. Usla sam u fazu kad zelim da idem, da uzivam, da se osecam dobro. Ziveo cetvrti mesec. Ponovo zivim :D I odoh sad u grad :D

Poslednja nedelja prvog trimesta. Znaci za nedelju dana ulaim u cetvrti mesec. Secam se tog perioda. To je bilo onda kad sam pozelela da izadjem iz kuce i prosetam. Prva asocijacija da mi pocinje biti malo bolje je cinjenica da sam gledala svoje noge u papucama i pozelela da namazem nokte. Hm. Sacekacu jos malo. Voljni momenat je jos uvek slab.
Pre dva dana sam bila na prvom ekspertnom ultrazvuku. (Secam se sad i euforije kad sam taj isti pregled imala sa prvim detetom.) Bila sam odusevljena doktorom, novim, koji mi je sve lepo objasnio, pricao, pokazivao, ruke, noge, glava. Za pol kaze malo je rano, njemu se cini, ali nije sto posto siguran, mada retko kad pogresi, da je decak. Nisam znala da li da se radujem ili da se radujem  opet. Kao ok, negde smo mozda prizeljkivali devojcicu, pricali o Njoj. Ali jos jedan decak. Divno, sa tim imam iskustva, i lepo je da mi sin ima batu... A onda. Sta cemo za seku? Ma usvojicemo je.  Borim se izmedju toga da rodim jos jedno, a sama pomisao na jos jednu trudnocu me ne cini narocito srecnom, ili da zaista usvojimo jednu seku, da izaberemo neku lepu... Hm... A posto je doca rekao da nije sto posto siguran, ipak ostaje bar onaj 1 posto nade da je mozda devojcica. Ma, samo nek bude zdravo i srecno... I nek se rodi do 20.novembra... I nek lici na starijeg batu... 

Deseta, ili jedanaesta. Pitanje je sad. 3 razlicita proracuna... Tipujem na onaj koji kaze da sam najvise trudna i da cu se najpre poroditi. 
Treci mesec, a kao da je treca godina kako sam trudna. ustvari, svesna sam trudnoce tek mesec i deset dana, a imam osecaj da je ovo trajno nesvrseno vreme...
Tesim se, za nijansu mi je bolje, voljni momenat raste. Raste i stomak predvece, ali ne od trudnoce, nego od problema sa digestivnim traktom. Ne znam da li sam puna vode ili puna vazduha, tek uvece imam stomak, ujutru nemam... 
Trenutno nemam ni ginekologa, u tranziciji sam, jednim nisam zadovoljna, zakazana kod drugog, tek za jun... A gomile pitanja, i gomile odgovora, samo jos nisu stigli do mene... Cekam tog ginekologa, pa da mu se pojavim sa spiskom... Kazu mi: druga ti je trudnoca, sve znas... Pa u tome i jeste problem. U prvoj nisam znala sta me ceka, i bila sam euforicna, i sve mi bilo novo i zanimljivo... A sad. Ufff. Znam sta me ceka, i sve me veca frka hvata. A o porodjaju ne smem ni da mislim, sto me tek zbog toga hvata frka... A nije jos ni na vidiku.
Mastam kako donosim kuci bebu iz porodilista. Mastam kako beba puni dva, pa tri meseca... Pa mastam kako je opet maj i zadovoljna setam bebu... KOliko god sam zelela da ucestvujem u svemu sa prvim, toliko bih sad ovu trudnocu da prespavam...
A valjda cu i kad udjem u cetvrti mesec biti bolja, veselija, vedrija, opustenija... 
Jedva cekam... 

" Vi mene ovde vise necete videti!"
Tako se zavrsila moja prva trudnoca. Odmah nakon sto je moje cedo pre 4.5 godine udahnulo vazduh to sam rekla doktoru. Samo se nasmejao. Verovatno tu recenicu cuje nebrojeno puta u toku dana. Kad mi je sin bio beba, pomislila sam: dajte mi stotinu dece, tek rodjene, odgajicu ih, samo da ne moram da budem trudna...

I tako...

Prodje skoro 5 godina. Valjda se sve ono manje lepo vremenom zaboravi. Pozelela sam. I zelja mi se ispunila. 

Nekoliko dana pre ocekivanog ciklusa krecu simptomi, bubuljice, krv iz nosa, i sve sto stavim u usta gorko, uzasno gorko. Izostanak ciklusa i dve crtice na testu. Krecemo. Rolokoster. Samo sto je pravi rolokoster zabavan.  Krece 6., pa 7. nedelja.... Ah.. U glavi mi odzvanja recenica sa pocetka "Vi mene ovde vise necete videti" Mucnina, malaksalost, glavobolja, nedostatak volje. Jednom recju BLJAK. Osecam se kao da me drzi virus sa temperaturom 40. 
Pokusavam sebe da podignem, kao nek je i tako, znam zasto je, imam visi cilj, donosim novi zivot... I to tako traje nekoliko sekundi, onda me mucnina podseti. Hrpa neopranog posudja, dve masine cistog vesa koji ceka da se ubaci u garderober. Gledaju me. Cere mi se u lice. A ja lezim. Ignorisem. Placem. Boli me glava od mirisa svega. Brojim dane, samo da prodje treci mesec. Sad sam drugi. Deveta nedelja. Jos malo, jos samo malo, pa ce mi biti dobro. Pozelecu opet da se okupam, i da se obucem. O farbanju kose i sminkanju, cupanju obrva i depilaciji... hehehe... mislim o tome kao o naucnoj fantastici. Zelim da se vratim sebi. 
Sreca u nesreci, dragi mi na putu. Sreca njegova, nagrabusio bi ni kriv ni duzan. I sreca moja sto sam sina naucila da bude maksimalno samostalan, pa vecinu stvari oko sebe moze sam, kod mene dodje samo na mazenje. I ljubi stomak. I zeli seku. Eh. Ima svetlih momenata. I zamisljam, sledece godine, u ovo vreme, vozacemo bebu u kolicima, i uzivati na prolecnom suncu... Samo da prodje, da sto pre prodje, narednih 7 meseci...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.