Dnevnik jedne trudnice

Deseta, ili jedanaesta. Pitanje je sad. 3 razlicita proracuna... Tipujem na onaj koji kaze da sam najvise trudna i da cu se najpre poroditi. 
Treci mesec, a kao da je treca godina kako sam trudna. ustvari, svesna sam trudnoce tek mesec i deset dana, a imam osecaj da je ovo trajno nesvrseno vreme...
Tesim se, za nijansu mi je bolje, voljni momenat raste. Raste i stomak predvece, ali ne od trudnoce, nego od problema sa digestivnim traktom. Ne znam da li sam puna vode ili puna vazduha, tek uvece imam stomak, ujutru nemam... 
Trenutno nemam ni ginekologa, u tranziciji sam, jednim nisam zadovoljna, zakazana kod drugog, tek za jun... A gomile pitanja, i gomile odgovora, samo jos nisu stigli do mene... Cekam tog ginekologa, pa da mu se pojavim sa spiskom... Kazu mi: druga ti je trudnoca, sve znas... Pa u tome i jeste problem. U prvoj nisam znala sta me ceka, i bila sam euforicna, i sve mi bilo novo i zanimljivo... A sad. Ufff. Znam sta me ceka, i sve me veca frka hvata. A o porodjaju ne smem ni da mislim, sto me tek zbog toga hvata frka... A nije jos ni na vidiku.
Mastam kako donosim kuci bebu iz porodilista. Mastam kako beba puni dva, pa tri meseca... Pa mastam kako je opet maj i zadovoljna setam bebu... KOliko god sam zelela da ucestvujem u svemu sa prvim, toliko bih sad ovu trudnocu da prespavam...
A valjda cu i kad udjem u cetvrti mesec biti bolja, veselija, vedrija, opustenija... 
Jedva cekam... 

" Vi mene ovde vise necete videti!"
Tako se zavrsila moja prva trudnoca. Odmah nakon sto je moje cedo pre 4.5 godine udahnulo vazduh to sam rekla doktoru. Samo se nasmejao. Verovatno tu recenicu cuje nebrojeno puta u toku dana. Kad mi je sin bio beba, pomislila sam: dajte mi stotinu dece, tek rodjene, odgajicu ih, samo da ne moram da budem trudna...

I tako...

Prodje skoro 5 godina. Valjda se sve ono manje lepo vremenom zaboravi. Pozelela sam. I zelja mi se ispunila. 

Nekoliko dana pre ocekivanog ciklusa krecu simptomi, bubuljice, krv iz nosa, i sve sto stavim u usta gorko, uzasno gorko. Izostanak ciklusa i dve crtice na testu. Krecemo. Rolokoster. Samo sto je pravi rolokoster zabavan.  Krece 6., pa 7. nedelja.... Ah.. U glavi mi odzvanja recenica sa pocetka "Vi mene ovde vise necete videti" Mucnina, malaksalost, glavobolja, nedostatak volje. Jednom recju BLJAK. Osecam se kao da me drzi virus sa temperaturom 40. 
Pokusavam sebe da podignem, kao nek je i tako, znam zasto je, imam visi cilj, donosim novi zivot... I to tako traje nekoliko sekundi, onda me mucnina podseti. Hrpa neopranog posudja, dve masine cistog vesa koji ceka da se ubaci u garderober. Gledaju me. Cere mi se u lice. A ja lezim. Ignorisem. Placem. Boli me glava od mirisa svega. Brojim dane, samo da prodje treci mesec. Sad sam drugi. Deveta nedelja. Jos malo, jos samo malo, pa ce mi biti dobro. Pozelecu opet da se okupam, i da se obucem. O farbanju kose i sminkanju, cupanju obrva i depilaciji... hehehe... mislim o tome kao o naucnoj fantastici. Zelim da se vratim sebi. 
Sreca u nesreci, dragi mi na putu. Sreca njegova, nagrabusio bi ni kriv ni duzan. I sreca moja sto sam sina naucila da bude maksimalno samostalan, pa vecinu stvari oko sebe moze sam, kod mene dodje samo na mazenje. I ljubi stomak. I zeli seku. Eh. Ima svetlih momenata. I zamisljam, sledece godine, u ovo vreme, vozacemo bebu u kolicima, i uzivati na prolecnom suncu... Samo da prodje, da sto pre prodje, narednih 7 meseci...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.